Postoji ona izreka koja kaže da su dva zla na ovom svetu – prvo je da verujemo svima, a drugo je da nikom ne verujemo. Ja vas pitam – uspevate li da napravite balans? Ukoliko bolujete od ove druge boljke (čini mi se da je rasprostranjenija), pitam vas i sledeće: Jeste li nekad pomislili kako ste jednostavno navikli da ne verujete?

Imali ste nekoliko loših (što intimnih, što poslovnih) iskustava, te je nepoverenje postalo vaša polazna tačka u svakom odnosu, i sada takav šablon uvek iznova ponavljate? Možda se verovanje uči. Možda je to veština. Možda samo treba da stvorite novu naviku. Prilikom razgovora sa jednim prijateljem na tu temu, on mi je rekao: Ja mislim da možeš odlučiti da nekom veruješ. Šta je to što nas čini nepoverljivima? Strah da ćemo biti iznevereni.

Međutim, postoji velika razlika između detinjeg, naivnog poverenja, i reflektovanog poverenja, poverenja na koje smo se odlučili nakon što smo dobro promislili situaciju. Možemo, recimo, stvari postaviti ovako: Ja ne znam kakav će ishod imati konkretna situacija, ni da li će dotična osoba ispoštovati dogovor, ali ja odlučujem da joj verujem, i obećavam sebi da pitanje poverenja više neću postaviti. Pri tom, ja sam svestan da je moguć i loš ishod, i računam sa tim.

Ali, dok do takvog ishoda ne dođe, ja ću verovati. I nikada ne odustati od ovakvog modela razmišljanja, bez obzira na to koliko puta ishod ne bio u skladu sa našim željama.

Prvo, poverenje na taj način postaje način našeg života, te ukoliko ga neko izneveri, to shvatamo samo kao višu silu na koju ne možemo da utičemo. Drugo, čvrsto verujem da ishod konkretne situacije zavisi od obe strane. Svako voli da oseti da mu je ukazano poverenje, te će samo naše poverenje doprineti tome da ono zaista i bude opravdano.

Autor: Branislava Branka Dundič

Izvor: iSerbia