Avgust je bio berićetan mesec. U avgustu sam od pisanja teksta za portfolio prijateljice slikarke, i šestodnevnog dirinčenja u mlinu, zaradio 200 evra. U roku od mesec dana ti su papirnati akrobati, čijim je veštinama moja svakodnevica bila nakratko ulepšana, otplivali nedokučivim tokovima razmene. A onda se sve pokvarilo. Izvori su presušili. Spopao me stomačni grip, dehidracija, i ponovo, depresija. U ambulanti gradske bolnice koprcao sam se prikačen na infuziju. U besanim noćima, u znojavoj i izgužvanoj postelji morila me nesanica. U onim noćima kada bi me san obrvao košmar bi me ophrvao. I sve u krug, čiji obim, tvrd kao zid, mora nečim da se probije. Ali čime? Glavom?

U mlinu, čija je glava sinovac jednog pukovnika, u novoizgrađenom proizvodnom kompleksu farbali smo grdosiju od mašine, nas četvorica koji nismo imali pojma o farbanju, i ostareli majstor koji je spustio cenu taman toliko da ukloni svu konkurenciju. Budući da sam majstorsko dete, mislio sam da znam dovoljno o naravima majstora, i da me ćudi nekog izmučenog zanatlije neće stajati skuplje nego što me već koštaju ćudi nerazumne politike. Al ne lezi vraže… Majstor prgav, svojeglav, radi po svome i za inat i samom sebi. A sinovac pukovnika, ispunjen svešću o vlastitom značaju u svetskim tokovima, našao u majstoru prepreku na ćupriji kojom želi hitro da se prebaci na drugu obalu, tamo gde posao postaje još unosniji. Sit od uvreda koje sam stoički trpeo i viseći na merdevinama, petog dana suočio sam se onim što je u mlinu svakodnevica: sa mlevenjem. Ali, sa mlevenjem kakvo je za mene bilo nepoznanica i uzrok strašnog šoka. Ti samo znaš da pričaš! Koliko smo boje kupili? Koliko? A šta sam ja gore video? Šta? Video sam sve ono što nisam mogao da sanjam! Ti si gotov! Mrtav! Ne zanima me uopšte kako ćeš to da popraviš, ni da li imaš dovoljno materijala. Ako ne vidim stvar završenu kako smo se dogovorili gledaj gde ćeš jer ja znam šta ću! – grmeo je pukovnikov sinovac silazeći niz stepenice, a za njim se oborene glave, ukaljane časti i crven od besa vukao majstor, kao prebijeno pseto. Svet se skupio u skučenu sliku, sliku mlina u kome je svako istovremeno i žito i žrvanj, i u kome svako ima nekoga koga melje i od koga biva mleven. U toj tesnoj slici postalo mi je nepodnošljivo, stadoh da se gušim i preznojavam. Zapitao sam se gde je Bog kada ljudi govore ovakve stvari, kada bez imalo straha prete strašnim kaznama kao da su zauzeli njegov tron? Bog se umorio od zla, pomislih umesto odgovora.

Uveče je majstor, odbivši da večera otvorio flašu rakije i nastavio priču svog života, koja se za razliku od prethodnih večeri zaputila nekim krivim i vrletnim bespućima na kojima je njegova napaćena duša posrtala. Mogao sam da ga opalim pesnicom, i opalio sam ga pesnicom u sebi. Ali dok ne završim posao neću okusiti ništa od hrane koju spremaju. Ništa! To je moje pravo! - prekinu on ovim rečima svoje beskrajno umovanje, i kao da se ispod njih potpisuje, izvrnu čašu rakije. Ništa nije vredelo. Posao se radio ispočetka, posao se radio sa rizikom sa kojim nisam umeo da se nosim. Satrven strepnjom i mučen crnim sumnjama koje su me čitavog dana mlele reših da na koncu dam otkaz sa isplatom ili bez isplate, da dam otkaz i napustim mlin, njegovo prašnjavo dvorište i teretnjake koji se po njemu okreću, da više ne gledam krezavog poslovođu koji na posao dolazi u skupocenoj limuzini, pukovnikovog sinovca koji u svojoj podeli uloga pravi farsu od naših života, da napustim majstora i neuke šegrte i pokušam da sve to zaboravim.

Avgust je bio težak mesec. Zemlja je ispucala od suše, šume su gorele. Kao šuma u plamenu, goreo sam i ja u vrućici, ustajući na sat vremena da otrčim do klozeta. Lekar mi je prepisao hrpu lekova od kojih mi je bilo bolje, ali na njegovoj listi nije bio onaj od kojeg sam ozdravio. Ozdravio sam kada sam rešio da se po cenu bede više ne laćam ničega u čemu se ne snalazim i da se vratim onome što najbolje znam. Ovome.

Autor: Miodrag Danilović

Izvor: iSerbia VESTI